Milka Projara, osnivač sajta "Amputirci amputircima"
Email: mprojara@gmail.com  Milka Projara, invalid-amputirac, osnivač i idejni tvorac ovog sajta, kao i autor jezgra većine poglavlja. Ostala kao mlada devojka u saobraćajnoj nesreći bez desne noge visoko iznad kolena. Udata, majka dvoje dece. Nekada je nosila protezu a sada za kretanje koristi isključivo štake.
Milka Projara uvek istaknuto i s ponosom, kao neku titulu, ističe da je invalid-amputirac. Za nju biti amputirac ne znači biti bogalj, nego biti drugačiji na jedan poseban način koji omogućava da se u toj posebnosti postigne više i bolje. To što ima samo jednu nogu za g-đu Projaru nije razlog za žalost jer, kako ističe, ona sebe uopšte ne može da zamisli drugačije nego sa jednom nogom. Ona često voli da kaže: "Ja, u stvari, nisam žena bez noge, nego žena sa nogom, ja sam jednonoga žena."
Za Milku Projaru žena bez noge je hendikepirana, jednonoga žena pak nije, ona je samo različita. Kako od hendikepa doći do puke varijacije ono je čemu Milka Projara želi da nas nauči. Uvereni smo da će, kada se jednog dana bude sumirao doprinos emancipaciji naših amputiraca, delo i doprinos Milke Projare imati u takvoj retrospektivi istaknuto mesto.
Izvorne "Savete za amputirce" g-đe Projare možete naći u PDF izdanju u rubrici Publikacije. Za to izdanje Milka Projara je napisala i specijalan pogovor.
Uvodna reč Milke Projare
Kao dugogodišnji amputirac, invalid bez noge, shvatila sam da kod nas niko ne daje praktične i iskustvene savete nama amputircima i da zato moramo da se snalazimo sami. Zato sam odlučila da pokrenem ovaj sajt sa savetima za amputirce. Najveću korist od sajta će imati žene kojima je amputirana noga, ali će on biti koristan i svim drugim amputircima.
Moram da kažem da sam malo razočarana izostankom reakcije i podrške samih amputiraca, onih kojima je ovaj sajt namenjen. Ovo je jedini naš sajt posvećen problematici amputiraca i u početku sam očekivala da će on narasti u mesto na kome će naši amputirci iznositi i razmenjivati iskustva vezana za život sa specifičnom invalidnošću kao što je naša. Ali, to se nije desilo. Iskustva i problemi amputiraca međusobno se razlikuju. Vrlo su različiti problemi amputirca bez ruke od onoga što su problemi amputirca bez noge. Velika je razlika između amputirca koji uvek nosi protezu i onog koji je nikada ne nosi. Jedno su problemi mlade devojke koja je postala amputirac u saobraćajnoj nesreći a drugo su problemi starijeg muškarca koji ima slab krvotok u nogama.
Zbog svega toga ovakav iskustveni priručnik malo može da pomogne ako nisu prisutna šira iskustva od iskustava autora.
Imam utisak da smo mi, amputirci, najmanje organizovana grupacija invalida. Razlozi verovatno leže u tome što nas je malo u odnosu na druge oblike invalidnosti i što je većina amputiraca u starijem životnom dobu, te zato nisu aktivni.
Jedan od razloga je i to što mnogi mlađi amputirci protezama nadoknađuju ne samo funkciju izgubljenog uda, nego imaju i sasvim uobičajen fizički izgled. Oni zato nemaju interesa da se pojavljuju kao invalidi i da se bave stvarima vezanim za invalidnost, jer im je cilj da sebe u najvećoj meri, i u svakom pogledu, isključe iz grupacije invalida. Mnogi to rade do te mere uspešno da šira okolina čak uopšte ne zna da su amputirci.
Zato smo mi amputirci najviše zanemarenana grupacija invalida u društvu, gde se često govori o paraplegičarima, distrofičarima, slepima i drugim invalidima, dok nas amputirce najčešće niko ne spominje.
 |
|
|
Preporučujemo...    Promotivna dugmad   |
O našem sajtu >
Uvodna reč Milke Projare |